'Esej o noći': Tama kao povratak sebi

Šta je objektivnost zapravo? Neke školske definicije nam govore da ona predstavlja sagledavanje izvesne situacije, osobe, ili ako ćemo pravo u našem slučaju književnog dela, bez ličnih predrasuda, bez privrženosti prema delu i autoru. To podrazumeva nepristranost u sagledavanju, u analiziranju i ocenjivanju dela. Mišljenje autora kritike ne treba biti lično bez utemeljenja, već fundirano na njegovom znanju i iskustvu. Dakle, kod objektivnosti nema mesta ličnim osećajima, opisivanje činjenica mora biti istinito, stvarno, zbiljno, nezavisno od ličnih potreba, želja, strahova ili očekivanja. Odlično, dakle ništa od objektivnosti i u ovoj kritici, jer kome ona treba kada se radi o Marku Pogačaru?

Pogačara ne treba posebno predstavljati, no red je red. Pesnik, esejista, prozaista i književni kritičar, rođen 1984. godine u Splitu, studirao je komparativnu književnost i istoriju na Univerzitetu u Zagrebu, a njegovo stvaralaštvo obuhvata više od deset knjiga, od poezije i eseja do proze i putopisnih zapisa, za koje je dobio niz hrvatskih i međunarodnih priznanja. Njegovi tekstovi redovno se pojavljuju u domaćim i stranim časopisima, prevedeni su na više od trideset jezika, a Pogačar je, pored književnog rada, bio i urednik u kulturnim magazinima poput Zareza i Quoruma, te član uredništva nekoliko drugih književnih projekata.

Šta je noć? Period vremena između zalaska Sunca i svitanja, tokom kojeg se ne vidi sunčeva svetlost? U fizičkom smislu noć je i senka i prozor, ona zapravo nema svoju supstancu, to je trenutak kada se nalazimo u senci vlastite planete, kao rezultat rotacije Zemlje, a tehnički mi smo tada u mraku, ali taj mrak je samo jedna lokalna pojava. Radi se o jednom optičkom paradoksu: dan je zapravo „zaslepljenost”, sunčeva se svetlost rasipa po atmosferi, a mi vidimo plavo nebo, što znači da mi pravu prirodu univerzuma vidimo samo noću. Danju vidimo samo jednu zvezdu, noću ih ima na milijarde, dakle noć je kudikamo istinitija od dana. U prevodu, noć je bazično stanje svemira.

Eto, ne mogu da napišem jednostavniji uvod za poslednju knjigu Marka Pogačara, a radi se o još jednom esejističkom ostvarenju pod naslovom Esej o noći. Ne može se tek tako u jednoj rečenici opisati ova knjiga, valjda zbog toga izostaje blurb na izdanju koje ja imam. Esej je nominalni naslov knjige, samim tim i neka formalna pretpostavka čitaoca da se o svojevrsnom eseju radi. Međutim, ovde se definitivno ne radi o kraćem proznom zapisu u kome se samo izlažu lični utisci i pogledi na pitanje života, morala, nauke, umetnosti i sl. Nema sumnje da se Pogačar nije latio naučnog metoda činjeničnog ili logičnog dokazivanja onoga što želi reći, već se izričito i isključivo poziva na vlastito iskustvo nastojeći da svojim retoričkim i poetskim sredstvima približi čitaocima vlastita shvatanja. Njegovo štivo lebdi između tri razne oblasti: između književnosti, reportaže i poezije, približavajući se katkad reportaži, katkad crtici, kratkoj priči ili pesmi u prozi, ali nikad naučnom članku. Ovo ostvarenje je veoma teško definisati, njegovo polje je neodređeno; na prvi pogled se čini ambivalentnim, ali zapravo je polivalentno.

Esej o noći, kako sam autor tvrdi „nipošto nije esej“, a naposletku umesto čvrste akademske forme, tekst se „raspliće kao kvaran, prost početak dana”, to je tekst koji je istovremeno „meandar”, „zapuh” i „slijepi čitav od tinte”. Radi se o književnoj strukturi, možda bolje reći o književnom postupku koji podražava samu prirodu noći, koja nadolazi u talasima, vrlo često je neuhvatljiva i fluidna. Centralna teza knjige, axis mundi tog mikro-književnog sveta predstavlja ideja o jedinstvenosti tame. U kontekstu te jedinstvenosti za autora ne postoje dve odvojene noći (jedna je astronomska iznad nas i druga psihološka u nama). Njegov stav zasnovan je na intuiciji koliko i na empiriji: „Noć je nad nama i noć je u nama, jedna.” Ona je neraskidiva „teška strana kovanice” i naše „Veliko Drugo”.

Knjiga se, dakle, bavi uspostavljanjem jedne nove „noćne epistemologije”, kojom Pogačar pokušava da dokaže da noć ima vlastite zakone koji su značajno drugačiji od dnevnih. Dok danom vladaju analitika, logika i jasni zaključci, noć je na drugoj strani tog spektra. Putem te dihotomije racionalnog i iracionalnog Pogačar dalje piše da je noć istovremeno „logor i igralište”, mesto gde ležemo kao u „plitak grob” (sugerirajući da je svaki san mala proba smrti), ali i jedini prostor autentične slobode. Ukratko, ovo je knjiga koja pokušava da prati tu „Arijadninu nit” od sna do sna, „slalomom i tračem”, učeći nas kako da prihvatimo pad, jer kako autor duhovito poentira pozivajući se na Marfijev zakon, čovek uvek pada na onu namazanu stranu hleba. Esej o noći je pokušaj da se taj pad u tamu ne doživi kao poraz, već kao povratak sebi.

Ako prihvatimo uvodnu premisu Pogačara, pozajmljenu od Pedra Salinasa, da je dan zapravo „velika zabluda”, onda ovde nije reč tek o pukom eseju, već o svojevrsnom ontološkom priručniku za preživljavanje u svetu koji je postao nepodnošljivo osvetljen. Stoga, Esej o noći je štivo koje samo po sebi, u formalnom smislu, prkosi bilo kakvoj lakoj kategorizaciji; pre bi se reklo da se radi o generičkom nomadu, tekstualnoj himeri sastavljenoj od krhotina putopisa, memoarske proze, književne kritike i, moliću lepo, čiste poezije. No, za razliku od mnogih uobičajenih pokušaja hibridnosti koji često služe kao izgovor za nedostatak fokusa, Pogačareva fragmentarnost je ovde nužnost, ili bolje rečeno doslednost, adekvatnost, jer pobogu, noć se ne može uhvatiti frontalno; ona se mora opkoljavati putem fusnota, putem mračnih železničkih i autobuskih stanica, putem snova dakako, te putem kontemplacija, makar one bile teološke.

U vremenu koje pati od terora transparentnosti, uz imperativ „biti viđen” koji je nesumnjivo u narcisoidnom delirijumu oko nas postao dogma, a stvarnost se meri u lumenima i pikselima, Pogačar nam nudi manifest senke. Putem svog eseja on se ne trudi da pobegne u mrak da bi se sakrio, već da bi (ga) video. Njegova osnovna teza, koja se provlači kroz knjigu poput Arijadnine niti, jeste da je noć prirodno, fabričko podešavanje univerzuma. Oslanjajući se na hladnu logiku termodinamike i koncept entropije, autor nas podseća na neprijatnu istinu: svetlost je u suštini incident.

Ova inverzija perspektive predstavlja prednost ovog teksta, putem koje autor postiže vrhunac subverzije koja se nalazi u njegovoj semantici. Autor primećuje ono što je vekovima stajalo pred očima, a ostalo neprimećeno: pre nego što je stvoreno Sunce, Bogom je vladala „ugodna, topla noć”. Izgon iz Raja, dakle, u Pogačarevoj egzegezi prestaje biti izgon u tamu. Naprotiv, to je kazna vidljivošću. Adam i Eva su proterani „istočno”, u „nervozni dan”, u surovu pustinju jasnih obrisa gde nema mesta za tajnu. Mi smo, sugeriše autor, bića noći nasilno gurnuta pod reflektore istorije i rada.

Putovanje kroz redove ove knjige je putovanje autora u dubine introspekcije i retrospekcije. Pogačar svoju knjigu ispisuje kao svojevrsni putopis, dakako ne u onom turističkom maniru, već kao kontemplativni Evlija Čelebija. Iako se geografija ovde neprestano menja, od afričke crvene prašine, preko memljivih kolodvora srednje Evrope, do kišnih flandrijskih sela, Pogačar zapravo ispisuje geopoetiku mraka. On se kreće kroz prostore koji su „izdvojeni iz vremena”, tražeći pukotine u tom nervoznom danu. Vodi nas od crvene prašine na granici Malija i Senegala, gde se noć u rasklimanom Passatu doživljava kao „otvoreni bunar” i „snajperski nišan”, sve do memljive srednje Evrope.

Posebno su upečatljive deonice posvećene Ostravi i Pragu, tim gradovima natopljenim ugljenom prašinom i mirisom osamdesetih, gde „niski oblaci gužvane teretne kompozicije” stvaraju savršenu scenografiju za melanholiju. Pogačar tu ne opisuje arhitekturu, već teksturu vazduha; predočava nam težinu vremena. S druge strane, njegov boravak u Flandriji, tragom Baudelaireovog prezira, donosi nam olfaktornu dimenziju teksta: ta zemlja koja „smrdi na crni sapun” postaje metafora za jednu drugačiju, ljepljivu vrstu mraka, gde se noć spušta kao „svijetla šuma” pre nego što sklopi svoje čelične čeljusti.

Pošto ne putuje autor u ovoj knjizi samo prostorom, već i sopstvenom intimom, svakako najemotivniji delovi u ovom delu su oni u kojima se vraća u detinjstvo, prevashodno u onaj primordijalni strah i fascinaciju tamom. Slika dečaka koji se skriva ispod trpezarijskog stola, gradeći svoj bunker dok oko njega „parlament tame zasjeda u punom sastavu”, ključna je za razumevanje autorove poetike, jer je to trenutak kada se formira svest. Za Pogačara, književnost i čitanje su produžetak tog dečjeg bunkera, te stoga nudi definiciju čitanja kao rizičnog čina: dok dnevno znanje klizi po površini, noćno čitanje je, kako kaže, metafizički WD-40 koji „masti bravu” svesti. Čitati noću, sa „glavom na vatri jastuka”, znači pristati na opasnost promene.

Intertekstualnost je u knjizi gusta, ali se ne nameće napadno. Pogačar razgovara sa mrtvima kao sa savremenicima. William Blake, Novalis, Danijel Dragojević, Baudelaire, Dante, Vergilije, Aco Šopov i mnogi drugi, svi su oni stanovnici iste te noći. Autor ih ne citira da bi apostrofirao svoju erudiciju, već da bi dokazao da nismo sami u mraku. On gradi svojevrsno bratstvo nesanice i jedinstvo svih onih koji znaju da se istina ne vidi na suncu. Dakako, sve njih Pogačar stavlja u kontekst povezanosti s noći. Dragojević je „rotkvica tame”, jer je mnoge svoje prozne fragmente i lirske eseje posvetio mraku i „njegovoj nužnosti”. Kada piše o Danteu i Vergiliju kaže: „Čak ni ljepljivi lijevak pakla ne napuštaju Vergilije i Dante u zoru, kada sve drhti i blješti, natičući sunčane naočale, već kako je poznato, ‘izađoše da opet ugledaju zvijezde’”. Blake se spominje kako raščlanjuje u 537 sačuvanih akvarela, među kojima je i poema-meditacija Edwarda Younga s naslovom „Noćne misli”. U Pogačarevim redovima ima mesta i za makedonske pesnike (pravi kuriozitet kome se radujem), Acu Šopova i njegovu „beskrajnu afričku noć”, kao i Radovana Pavlovskog sa pesmom „Mladić koji spava u podne”. Ovo nam jasno pokazuje dijapazon njegovih referenci, intertekstualnosti i interesovanja.

Kako ne može noć bez vampira (naročito na našim prostorima), Pogačar ih često priziva sa „Vampiri, gdje ste”, ali ih u tom obraćanju doživljava i predstavlja kao tragične heroje, a ne čudovišta. Pre bi se reklo da su mesto standardnih predodžbi o krvopijama zauzela bića „izdvojena iz vremena”. Na to dodaje njihov paradoks (ne)slobode: „slobode nema bez smrti”, dakle njihova je besmrtnost zadana, okovi večnosti oduzimaju smisao koju samo smrt može dati, jer postojati večno jeste nužnost, a ne izbor. Reklo bi se da se u ovome provlači metafora koja nam kaže da je smrt tamna kao noć, a noć je, rekosmo, osnovno stanje svemira. „Šta ako vas (vampire, prim.) neka svirepa ruka jednostavno isključi iz priče, izbriše, kao Slovenci Jugoslovene?” Pogačar ovde povlači paralelu između vampira (koji nemaju odraz u ogledalu, dakle nevidljivi su) i ljudi koje sistem/istorija prosto "izbriše". Biti "noćno biće" ili "Jugosloven" u novim nacionalnim državama znači biti nevidljiv, biti onaj čije postojanje sistem ne priznaje. Ovaj Pogačarev postupak komparacije je u potpunosti pogačarevski, s jedne strane što metaforu od pre produžava na uporedbu vampira i Jugoslovena, što implicira da su ti preostali Jugosloveni zapravo vampiri današnje društvene zajednice, kojima je dan zabranjen a smrtnost oduzeta zauvek u posthumnoj zbilji (izbrisani iz registra kao onomad u Sloveniji ranih 90-ih), je ono što ovo delo, a i generalno Pogačara, izdvaja kao ne samo stilski, već i metonimijski izuzetno veštog pripovedača i mislioca.

Što se stila tiče, Pogačar je, kao i uvek, blago rečeno zahtevan. Njegova rečenica je uznemirena i bogata, konkavna i konveksna, vijugava, puna neočekivanih metafora koje povezuju nespojivo (optičke kablove i omče, vampire i vozove). On od čitaoca zahteva punu pažnju; ovo nije proza koja se preleće, ovo je tekst u koji se zaranja kao u onaj afrički bunar. „Nesanica možda jest privilegij dokonih, nas ljudi nedovoljno satrtih fizičkim radom, ali iz svoje glave je teško pobeći. Glava je zepter-lonac na vatri jastuka, i u njoj se čudan svijet krčka.” Njegove redove takođe prožima i humor (kome se uvek radujem), što relaksira tu zgusnutost redova prepunih figurativnosti i filozofije, kao recimo: „Još prije tri godine, dok je planetom, nalik na nervni otrov, paralizirajući ga, harala dosadna virusna epidemija, gotovo svi moji su bili tamo, i to viši od trave.”

Esej o noći je knjiga koja, nema sumnje, predstavlja čin otpora. U svetu koji nas tera da budemo stalno dostupni, osvetljeni i online, Pogačar kao da poziva da isključimo svetla, te stoga ovo štivo doživljavam kao tihi i konzistentni otpor tom teroru vidljivosti. Ako su vampiri, u jednom od, po mom skromnom sudu, najupečatljivijih pasusa, naša braća bez odraza, onda je ova knjiga sklepano ogledalo samo za njih, samim tim i za onaj deo nas koji se budi kada se svetla pogase. Možda je ovo jalov pokušaj da se tama pospremi na bolje mesto, pre nego što je sva ta vreva dana u potpunosti obriše, ali ako ništa drugo, nas podseća da u realnosti koja tako histerično insistira na postojanju (što dužem to boljem, uz svo to upinjanje da se po svaku cenu što duže traje), možda prava sloboda leži upravo u onom što se ne vidi, te da je hrabrost nemati odraz.

Ako vam treba vodič kroz sopstvene nesanice, boljeg sagovornika od ove knjige nećete naći.