'Zadnji dan mira': Najaktualniji roman ovoga trenutka

Zadnji dan mira Ivane Sajko, hrvatske dramaturškinje i spisateljice s adresom u Berlinu, knjiga je kratka, nabijena motivima i potresna onako kako biste voleli da ne bude.

Autorkin prvi roman, Rio Bar, bio je roman o ratu, i objavljen je još 2005. godine. Od tada smo se o ratu načitali, a literarni interes za ovu temu, temu pre svega ratova devedesetih, ali i onih ranijih, kao da ne jenjava. Nije to zapravo literarni interes, nego interes čitalaca, koji uvek žele još istog, kao i interes pisaca, uvek spremnih da daju još istog. Mada se i neki roman o našim prošlim ratovima mogao zvati Zadnji dan mira, ima nečeg u toj frazi što implicira apokalipsu sadašnjeg trenutka. Ili je to nešto u našoj stvarnosti? Bilo kako bilo, ovo je verovatno najaktuelnija knjiga koju sam u bilo kojem trenutku čitala. A kako i ne bi bila, kada govori – o zadnjem danu mira, za koji svi osećamo da predstoji.

Dok tenkovi voze ka granici, a njihov sin beži od mobilizacije u inostranstvo, bračni par sa psom sklanja se iz glavnog grada neimenovane države u kuću na selu, između ostalog kako bi prikrili sinovljev odlazak. Tamo će se osećati napadnuto, i to ubrzo neće biti samo posledica njihove paranoje. Junakinja je spisateljica, i Zadnji dan mira načelno ima formu njenog nepisanja, odnosno pokušaja pisanja u vanrednim okolnostima (doslovno: upravo je proglašeno vanredno stanje). Konačni tekst – ovaj roman – napisan je, dakle, u prvom licu jednine, s izletima u drugo, kao i treće lice množine (čekaš da, čekamo da), sa elementima sveznajuće perspektive zbog kojih nismo uvek sigurni šta je spisateljičina mašta, šta njen strah, a šta zastrašujuća stvarnost. Ona domišlja, „vidi“ svog muža i u drugoj prostoriji, i u marketu, i u vozu u kojem je sve „krenulo“ (str. 50.), a o kome joj on ništa nije rekao.

Mada najava knjige implicira napeti bračni odnos (pominju se „prigušeni znaci netrpeljivosti“), nema ovde stvarno netrpeljivosti, to je samo par u vanrednom stanju i sa jedva punoletnim sinom koji beži u nepoznato. Zadnji dan mira govori o braku utoliko što govori o prećutkivanju i poricanju, ali oni su ovde posledica straha, a onda i ljubavi. To je roman u kojem žena, kada posegne za suprugovim telefonom, ne otvara poruke koje je on razmenio s ljubavnicom, nego one koje je razmenio sa sinom (muž je štiti od činjenice da sin nije odgovorio na niz poruka). Bračni odnos prikazan u ovom romanu predstavlja kontratežu pretećem svetu spolja, on je svetla tačka i u životima junaka i u samom narativu. Takozvana „nuklearna porodica“ je ovde sigurno mesto koje ugrožavaju samo drugi.

Kakva je to porodica, ko su tačno ti drugi, i šta je zapravo počelo u onom vozu? Zadnji dan mira je već treća knjiga o kojoj pišem za ovaj portal, a koja me prisiljava da parafraziram reči Slavoja Žižeka (i drugih pre njega) prema kojima je klasna borba jedini realni društveno-politički antagonizam. U onom vozu, junakinjinog supruga dva odrasla fudbalska navijača gađaju – mehurićima sapunice. I dok on, uzdrhtao od besa ali mlako, zahteva da prestanu jer želi „na miru čitati“ (str. 52.), ostali putnici ćute. Pre nego što uspe da im objasni kako mehurići sapunice nisu „tek mjehurići sapunice“, nego su ponekad „geste nasilja, nešto kao petarde“, navijači će mu viknuti: „sjedaj dolje, seronjo“ (str. 53.) i ostaviti njega i ostale putnike na miru. Njegova poza opisuje se u jednom trenutku kao „arogantna“ („zapeo si u toj arogantnoj pozi“, s knjigom i naočarama u rukama [str. 53.]), ali celina romana mi ne omogućava da pouzdano ustvrdim kako je spisateljičin muž u ovoj sceni zapravo ironizovan. Mehurići sapunice svakako upućuju na društveni mehurić, bubble, u kojem junak i junakinja žive. Oni dolaze iz prestonice u kojoj se „sve vrti oko stranaca [kojima pripada i junakinja], pedera i intelektualne elite koja pliva u beneficijama“ (str. 37.), kako to percipira druga strana. Jer ovde, kako rekosmo, ima dve strane, a između njih je nepremostiv jaz. Autorka zapisuje trezvene rečenice kakve ne možete pročitati baš svaki dan: „Zašto mi? Zašto nas mrze? Zašto nas preziru?“, pita se muž, „sve dok si ne priznaš da je prezir zapravo unakrstan, što sukob čini neizbježnim“ (str. 54.).

Prezir je unakrstan; dok zamišlja provalnicu u prestoničkom stanu koji su napustili („[događalo] se i prije“ [str. 54.], kaže pripovedačica drugim povodom), ona je zamišlja kako u kupatilu bira među kozmetičkim preparatima, odlučujući se za bademovo ulje. Mada bademovo ulje implicira i određenu finansijsku nadmoć, razlog zbog kojeg provalnica nije mogla izabrati neki industrijski kozmetički proizvod leži u činjenici da glavni marker klasne pripadnosti našeg bračnog para ipak nije novac, finansijsko obilje kao takvo, nego kultura, u ovom slučaju ideja udovoljavanja sebi, negovanja tela, i života u skladu s prirodom. Kultura je ovde u kurzivu zbog toga što je u stvari reč o ideologiji. A upravo je na temeljima kulture u uskom smislu junakinja zamislila svoj roman; u njen notes utaknute su slike velikih dela, od etruščanske umetnosti izložene u Rimu, preko Egona Šilea, do Alis Nil i Luiz Buržoa. Napokon, sam Zadnji dan mira nesumnjivo je zamišljen kao delo „visoke umetnosti“, sa motivima koji se marljivo ulančavaju, s jezikom koji otežava čitanje, s variranjem perspektive koje od čitaoca traži konstantnu budnost i ostavlja radnju otvorenom.

Kako bi radnju izvela iz sadašnjosti i aktuelnom ratu dala kontekst, autorka zalazi u prošlost u kojoj je njena junakinja bila žrtva rodno zasnovanog nasilja. Ovaj postupak objašnjen je u samom romanu: „ne želim pisati jer me tekst uporno vodi tamo kamo ne želim ići. U budućnost, ali [...] kroz detinjstvo [...], kroz mračne ulice, kroz muške ruke u kojima je zagrljaj još uvijek tek mjesto gde smrdi ispod pazuha“ (str. 61.). Onaj komentar o klasi kao jedinom pravom antagonizmu tek je čitalački, odnosno moj, nenamerna posledica romana kao celine; autorka je fokusirana na mizoginiju, a potom i ksenofobiju, kao glavne markere „druge strane“. Čitamo o onome što je junakinja doživela u mladosti, ali ne u mračnoj ulici, gde je to očekivala, nego u mračnoj sobi na studentskoj žurci. Čitamo o iznenadnom strahu koji oseća kada sina pred školom dozove na svom i njegovom maternjem jeziku. A tu je i scena u bolnici, kada junakinja-studentkinja, kao i druge žene, mora da prođe iz čekaonice u salu u kojoj se vrše abortusi gola od struka nadole. Mada nehumanost zdravstvenog sistema, njegovo društveno funkcionisanje onako kako ga je opisao Mišel Fuko, svakako nije nepovezano s društvenim sukobima i naposletku ratom, tu vezu svega sto stranica ovog romana ipak ne može da iznese. Za razliku od etruščanske umetnosti, s kojom se roman i otvara, pomenuti katalog visoke umetnosti kao celina, mada i vizuelno, fotografijama štampanim u knjizi, aludira na destrukciju kulturne baštine i svega što je ljudsko, više se nezgodno uklapa u određeni elitizam koji isijava iz teksta ovog romana, nego što čini njegov strukturalno nezamenljiv deo.

Prezir je, dakle, unakrstan, a sukob neizbežan. Ovo je prvi roman koji sam pročitala, a koji potvrđuje osećaj da, u stvarnosti koju trenutno živimo, a koju roman odslikava, nije reč (samo) o ratu među nacijama, onom zbog kojeg se tenkovi voze na granicu. Reč je o kontrarevoluciji. Da je ono što živimo priprema kontrarevolucije, koja će se možda zaista završiti globalnim krvoprolićem, da zaista postojimo „mi“ i postoje „oni“, istinski sam shvatila pre nekoliko meseci, kada sam videla bilbord kojim srpska televizija Informer, ozloglašena produžena ruka aktuelnog predsednika, najavljuje emisiju Branislava Lečića, glumca optuženog za seksualno nasilje.

Roman Ivane Sajko je roman o posledicama mobilizacije reakcionarnih sila u pokušaju da vrate simboličku, a onda i stvarnu teritoriju koja im je bila oduzeta, i o društvenom jazu koji zaista deluje nepremostivo. A zašto se sve to događa baš sada? Jer su se sad stekli uslovi, kako je otprilike rekao nedavno jedan hrvatski branitelj.

Istina je da prezirem nagluvog komšiju zbog kojeg u svom stanu čujem glas Dragana Vučićevića i onda kada želim da se pravim da on ne postoji. Ali imam i razumevanje za njegovu starost, usamljenost, osećaj da je izgubio i da nikom više nije potreban koji sebi olakšava narativima koje mu plasira Informer. Ako je progresivna strana društva, „levica“, ili kako god želite da je nazovete, uvek podrazumevala određeni pedagoški element (na primer, junakinjin muž koji isprva hoće da objasni navijačima da su mehurići sapunice nasilni), roman Ivane Sajko zaista duboko uznemirava zbog toga što vodi na teritoriju na kojoj se trenutno još ne nalazimo, teritoriju gde je pedagoški element potpuno eliminisan, gde se ratoborno misli, izgovara i oseća da „[himna] nije samo njihova, nego je i naša“ (str. 81.). To je teritorija na kojoj je rat već počeo.