Peti po redu je tekst Ljiljane D. Ćuk.
Robert Schumann, Klavirski trio u d-molu, op. 63
Pod prstima vetar. Neuhvatljiv, prisutan, svojeglav. Pod prstima, vetar, kao neuhvatljiv, u grlu zatezanje. Zastaje pred lepotom zavese koja ulazi kroz širom otvorene prozore. Vetar je pomera, diriguje joj. Vetar je pomera, pomera prste, gleda zavesu kako se vijori pod naletima vetra, stoji kao omađijana pred prizorom.
Sada već duboko udiše vazduh koji je napunio sobu. Guta pljuvačku. Steže pesnicu. Zavesa se nadula, vetar je pomera, uneo ju je kroz širom otvorene prozore, ona stoji nema pred zavesom, nema, gleda neuhvatljivu zavesu.
Kroz prozor ulazi ritam vetra. Sada i nju nosi, kao zavesu. Sada ona leti, leti u mislima kao pod gudalom. Leti i smeši se. Ispuniće joj se želja, zna.
Pod prstima vetra, pomera prste u ritmu vetra. Neuhvatljiva muzika života. Koliko je lepo gledati i njihati se. Zavesa se njiše. Ona se njiše. Uši su pune muzike. Stvara se.
U početku bojažljivo. Kao mlado cveće ispod ostataka snega, kao priroda koja želi da se probudi. Tiho ali jasno. Nežno, njiše se, očarana. Gleda, gleda kako pod prstima vetra zavesa dobija oblik kupole. A zatim ponovo zastaje mirno. Zastaje i ona. I onda opet iznenada zavesa raste, raste, ispunjava sobu, ispunjava sobu, samo je zavesa u sobi. Čuje vetar kako nežno naređuje: BUDI. Unosi joj dah života. Ljubi je prstima. Nežno, poput sunca koje osmehom grli glave mladog cveća. Svugde je. I ona je svugde. I ona je svugde, u svakom delu sobe, kao zavesa, ona je po prstima vetra. Kreće se i ona sada.
Iz ekstaze u ekstazu, zastaje od umora i sreće. Vetar je neumoran. Pomera zavesu, ubacuje je kroz otvorene prozore. Ušla je da zatvori prozore, ali toliko je lepo gledati kako vetar pomera zavesu. Kako je lepo gledati zavesu pod prstima vetra. Kao još jedno božansko stvaranje, kao još jedan dionizijski zanos, kao početak. Gleda. Ponovo stoji. Pomera prste. Ovaj put pomera prste. Pomera prste pod muzikom vetra.
Setila se. Setila se svog detinjstva, svog puta. Setila se muzike svog života, pokreta koje je pravila. Sve je vodilo dovde. Do ovog trena, do ove spoznaje. Ceo život je čekao da počne. U glavi je lepo i toplo, zaneseno svira vetar. Ona je zanesena. Opijena je kretnjom zavese, želi da se stope, želi da postanu jedno, želi da ima stomak kao što vetar pravi od zavese stomak, kao što vetar slavi putenost kroz melodiju i pravi oblik, tako i ona, dodiruje svoje telo i tu, pod prstima oseti život. U stomaku. Pod prstima. Pod prstima vetra. Kao zavesa. Narašće, narašće u kružnom obliku, pod prstima vetra, stvoriće život. Oseća ga. Ostavlja ga po celom svom telu. Poput peska je sada. Umiruje je. Umiruje se. Zavesa stoji, vetar je tiši. U njoj sve odzvanja. Zatvara prozore. Čuje.
Pod prstima je vetar. Pod prstima vetar.
Reinhold Glière, Duo za dve violine, op. 49 – stavak Con Fuoco
Govore da je neizvesnost najgora, ali meni je saznanje. Trenutak za koji znam da mora da se desi.
Bila je zima i ja sam znala. Znala sam da mora da ide. Uvek je bila zima kad je odlazila. Ne znam kako sam uspela da je pustim. Morala sam. Vetar mi je rekao. Da ide bez mene. Muzika ju je zvala.
Čuvaj se voza, rekla sam joj kad je krenula.
Čuvaj se voza, rekla sam joj kad je krenula na put.
Nasmejala se, kako misliš da se čuvam voza?
Vozovi su oštri, rekla sam. Vozovi su hladni. Rekla sam to tiho, ali dovoljno glasno da je možda zadrži. Ništa je nije držalo. Sem mene. Uvek je bila u mojim rukama. Ako vetar može da se uhvati.
Mama, nisu vozovi hladni, rekla mi je.
Ne boj se, poljubila me je u čelo.
Čuvaj se voza.
Ali nije me čula. Ne više.
Gledala sam kako odlazi u zimski dan. Pod snegom sve izgleda strašnije, ali bila sam mirnija. Znala sam da proleće dolazi uskoro i da će skloniti bele zavese sa svih prozora.
Doći će i doneti priče. Pričaće o trgovima i taktovima, o notama i mislima. O onima koje je srela, o sebi. Pričaće mi o tome gde su zime hladnije nego kod nas, o pijacama na kojima je egzotično voće, pričaće mi o bojama cveća. Jednom mi je govorila o severu, o gradu u kom i dalje voze bicikle iako je zima. Ponašali su se kao da je proleće. Znala je da ću to voleti, da ću je pitati kako je mirisao grad. Šta je svirala na tom koncertu? Da li je našla ton za ljubav?
Išla je za zvukom, hukom, melodijom, išla je. Za mene, od mene. Ja sam došla gde sam htela, ona mora na nađe to mesto.
Čuvaj se voza, odneće te od mene.
Mene će sve uvek vraćati tebi, rekla mi je.
Rekla je još: uvek smo bile nas dve. Oduvek. I bićemo nas dve. Kao dve violine.
Clara Schumann, Klavirski trio u g-molu, op. 17
Lakoća kretnje mi je pod prstima. Kao dirke. Sve to izgleda lako, sve je to lagano. Lakše je kad te neko čeka. Živela sam u svim gradovima. U svim koncertnim dvoranama. Pod svetlima i u mračnim salama. Živela sam u vozovima i na brodovima. Na jednom putovanju živela sam mnogo života. Učila sam istoriju svakog grada, opisivala sam je kroz zvuke. Razglednice sam nosila u očima, sve sam to čuvala. Čuvala da otelotvorim glasom. Ili tonom. Tražila sam jedan ton. Svakog puta sam mislila da je kraj. Da više neću lutati. Da sam videla sve, da sad mogu da stanem. Svakog puta sam mislila da je kraj, ali to je bila pauza. Da udahnem, osetim, odredim pravac. Nisam stajala, vetar me je vodio. Uvek sam bila sama i bila sam u društvu svih. Nit koja nas je povezivala je bila muzika. Moja muzika. Pitala sam se, da li svi oni čuju muziku isto? Da li mogu da znaju da sviram svoju slobodu. Slobodu sviram, prstima stvaram. Iznova i iznova stvaram sebe. Stvorena od zvuka, za zvuk, zvukom stvaram. Pričam priče u svakom gradu bez ijedne izgovorene reči. A slušaju me. Slušaju i dolaze da me čuju, zastaju pred pokretima mojih ruku. Stvaram i odlazim. Volela sam da se budim u hotelima, uvek sam prvo otvarala prozore. Tražila sam da na prozorima budu zavese. Umetnici su svojeglavi, svi su govorili, a posebno umetnice. Smejala sam se, uvek sam želela da budem u hotelu kom su na prozorima zavese. Volela sam da se jutra kroz nju prelivaju kao molska modulacija, iz tame u svetlost, nežno, gotovo neprimetno.
Kad sam bila mala, prvi koncert sam svirala za vetar koji je pomerao zavese u našoj dnevnoj sobi. Bio je to koncert za vetar i mamu. Mama je aplaudirala, aplaudirala je posle svakog takta. Ljubila je moje prste aplauzima. Sada ja na kraju svakog koncerta poljubim svoje prste. Tako ja sviram. Vetru, iz vetra.
Živim tako. Od takta do takta, od stava do stava. Živim između aplauza i zavesa. Trudim se da svakog dana zapišem jednu notu, i pošaljem je. Ceo svet je moja pozornica, obišla sam ga prstima. Obišla sam svet da se upoznam. Obišla sam svet da se vratim sebi. Da nađem zvuk ljubavi. Činilo mi se da ruke mogu da sviraju sve, sve su naučile, ali srce ne zna zvuk ljubavi, ono ne zna da svira taj ton. Prešla sam tolike kilometre da ga nađem. Vraćala sam se.
Uvek sam dolazila pred kraj zime, da dočekamo proleće zajedno. Mama je to volela. Osluškivala je moje stope, brojala je korake. Znala je da dolazim, vraćala sam se, uvek sam se vraćala. Ja sam volela da se vraćam utabanim stazama, ali sam uvek stvarala svoje. Volela sam da gledam nežno prolećno cveće kako me ohrabruje na putu, volela sam mami da donosim bukete. Izvinjavala sam se što sam ga brala, ali brala sam za nju, nežno, belo, mlado. Volela je cveće i buđenje proleća. Otvarale smo prozore širom, sobu je ispunjavao miris mladog, tek nabranog cveća i zvuk vetra. Mama je uvek čula jednu melodiju, ja sam uvek čula drugu muziku. Mama je slušala stojeći, samo je pomerala prste. Ja sam se kretala, ja sam stvarala. Mama je ostajala, ja sam išla, ja sam išla svugde gde mama nije mogla, ja sam išla jer mama nije mogla. Uvek sam se vraćala istim stazama. Tražila sam slobodu, mislila sam da je na drugom mestu. Mama je govorila da je sloboda kao zavesa, uvek u pokretu, a uvek na istom mestu. Brojala je dane i korake do mog povratka, čekala me je kao proleće. Zato mi je dala ime Vesna. Rekla mi je da joj je vetar šapnuo ime tog dana kad je shvatila da je trudna. Ja sam bila njeno proleće, njena igra, ja sam bila njen ponos. Kao što si ti moj ponos, kao što ćeš ti biti moj ponos. Stavi prst na globus, tu sam bila. Stavi prst na globus, tu ćeš ići, a ja ću te čekati. Kao što sada čekam vetar. Čekam da mi vetar šapne tvoje ime, otvoriću prozore sada, širom, neka zavese ispune sobu, neka uđe zvuk klavira, tvoja melodija neka se čuje, neka mi vetar šapne tvoje ime, ljubavi moja.
Projekt "Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan" (𝗖𝗖𝟰𝗪𝗕𝘀) je financiran od strane Europske unije, i ima za cilj unapređenje dijaloga na Zapadnom Balkanu kroz jačanje kulturnog i kreativnog sektora i razvijanje njegovog potencijala za društveno-ekonomski utjecaj u regiji.
