'Dnevnik prakse': Starmali srednjoškolac usred revolucionarne akcije

Dnevnik prakse je deveti roman Nebojše Lujanovića, književnika i univerzitetskog predavača rođenog 1981. godine u Novom Travniku. Jedan od njegovih prethodnih, Tvornica Hrvata, stajao mi je neko vreme na polici izazivajući svojim naslovom podozrivost ili smejuljenje posetilaca, a upravo taj naslov implicirao je određenu eksperimentalnost, ili bar neobičnost početne situacije, kakvu imamo i u Dnevniku prakse. Oba romana takođe pripoveda dečak. U Dnevniku prakse, u pitanju je srednjoškolac koji se tokom leta zapošljava u jednom splitskom marketu kako bi pomogao samohranoj majci i zaradio džeparac. Njegovu transformaciju iz deteta u odraslu osobu, iz srednjoškolca u radnika, iz nezainteresovanog u angažovanog, prati transformacija dugo tinjajućeg nezadovoljstva stalnih zaposlenih u pobunu.

Dosledno činjenici da je reč o već devetom romanu još uvek relativno mladog pisca, Dnevnik prakse je napisan, takoreći, „iz ruke“, od strane autora koji zna kako da pripoveda i ocrta karaktere, ali koji se književnošću ne opterećuje onako kako se opterećuje neki pisac-početnik, ili pak „bard“ dignutog nosa. Rezultat je nepretenciozni tekst u kojem se nađe i poneka nelogičnost, i koji se možda neće naći u lektiri nekih budućih srednjoškolaca, ali koji bih ipak preporučila i srednjoškolcima i drugima, budući da sam ga sama u dahu pročitala.

Za početak, nešto malo o tim nelogičnostima. Više nego nelogičnost, posredi je detalj koji od nas traži, kako je to formulisao Kolridž, da voljno suspregnemo nevericu: naš junak, srednjoškolac, govori kao da je srednjih godina. Pridev „otkačeni“ („onaj otkačeni Omo s maramom na glavi koji kao da je pobjegao iz latino filmova“) ili „vickasta“ fraza „iznimne neprilike“, obe sa osme stranice, samo su dva rana primera celokupnog stila koji me je više podsetio na 29 tužnih činjenica Andrije Škare, roman o krizi srednjih godina koji sam nedavno pročitala, nego, na primer, na junake serije Sram. Kako bi omogućio ključne elemente teksta – poente koje nastaju kada neko mlad počne da otkriva nepisana pravila koja odrasli uzimaju zdravo za gotovo – pripovedač je morao biti starmali dečko, i to nije sporno, no njegov humor je ipak previše „bumerski“ da bi njegov jezik bio realističan. I kada voljno suspregnemo nevericu, ipak ćemo povremeno krindžovati, kao kad pročitamo o pomenutim „iznimnim neprilikama“ u kojima se druga kasa u marketu jedino otvara.

A onda, tu je još jedna upadljiva nelogičnost: Dnevnik prakse je zaista napisan u formi dnevnika, ali junak nekada unapred zna šta će se dogoditi. „Kada bih trebao odrediti dan kada je sve počelo, ono što se odvilo na poslu, i zbog čega i pišem ovaj dnevnik,“ čitamo na 25. stranici, „to bi bila subota na početku udarne sezone“. No ako je junak zaista zapisivao dnevnik prema principu „što sam i kako sam tog dana radio“ (svakom zapisu prethodi vremenska odrednica), uz iznimne „izravne prijenose“ (str. 127-8) u žaru akcije pri kraju romana, prethodni citat predstavlja poetički neopravdan, slučajni izlet u sveznajuću perspektivu. Taj izlet nije ni jedini. U određenom smislu, Dnevnik prakse je i dnevnik pisanja romana, budući da se junak koristi pojmovima sa časova hrvatskog, sve vreme promišljajući o formi koju dnevnik treba da ima, umećući odlomke iz Dnevnika čitanja knjiga poput Čiča Tomine kolibe i Zločina i kazne, a, na kraju, i domišljajući scene kojima nije prisustvovao, što sam ističe. Junaka u nekoj nenapisanoj budućnosti možemo da zamislimo kao pisca. Anticipacije koje prevazilaze narativni okvir dela autoru su bile potrebne kako bi gradio suspense („malo po malo, dolijevalo se na vatru“ [str. 50]), kao što mu je forma dnevnika, tim anticipacijama protivna, bila potrebna kako bi junak, polako se transformišući, mogao da napravi određene poente. Ali anticipacije na kraju nisu integrisane u celinu, na primer tako što bi junak rekao da je od dnevnika prakse, koji je u početku pisao za kolegu, a potom za sebe, na kraju napravio prozu. Očigledno, „napravio“ ju je autor. No junakove anticipacije nisu romaneskni postupak nego logički propust; takvim se, u svakom slučaju, doimaju.

Sve ovo, ipak, ne umanjuje zanimljivost, a naposletku ni izvedbu zapleta koji će jedan splitski market dovesti u žižu javnosti kada njegove radnice i radnici obuku, umesto kecelje, kupaće kostime i gaće. Zašto baš ovaj smešan, malo neukusan, previše slapstick potez, zapitala sam se kada sam o tome pročitala u blurbu. Situacija u marketu, u kojem taloženo nezadovoljstvo stalnih radnika polako uviđa i beleži naš junak, eskaliraće kada mušterije napišu negativnu recenziju marketa nakon što ih Mare, najbuntovnija radnica, izbaci jer su obučeni samo u kupaće kostime, a uprava stane na stranu, pogađate, mušterija. Kada jedan profesor, na čijem primeru Lujanović bocka svoje kolege, a njegov junak srednjoškolac svoje uzore (koje, kako zaključuje, treba odbaciti), jer mnogo pričaju a malo delaju, upita zgroženo zbog čega su zaposleni u kupaćim, Mare će mu reći da oni ne čine „ništa posebno“, nego samo „ono što je dozvoljeno drugima“ – turistima. „Ako se oni mogu oblokavat’ na javnom mjestu, urlat’ i skakat’, u mudantinama u dućan ulazit’... šta smo mi, građani drugog reda?“ (str. 96).

Problem turizma u primorskom gradu kakav je Split „samo“ je lokalni šlag na plesnjivoj torti radničkih problema o kojima naš junak, započevši pisanje o radu u marketu, zapravo ne može da ne piše. Jer, kako će sam reći drugim povodom: „ne treba za to biti preveliki filozof, dovoljno je gledati oko sebe“ (str. 98). Jednom kada suspregnemo nevericu nad njegovim jezikom, junakov karakter dosegnuće, iako ograničen kontekstom i temom romana, punoću stvarne osobe, jednog starmalog vodiča kroz prilično strašan svet odraslih, s kojim se susreće prvo iz pravca klase, time što uopšte, za razliku od svojih vršnjaka, mora da radi. Dnevnik prakse je roman pun duhovitih scena, a ponekad se bezmalo približava sitcomu (npr. kada šef poslovnice padne u nesvest videvši radnike u kupaćim), ali realnost koju opisuje je izuzetno tmurna, utoliko više što nam je posreduje neko ko se tek suočava s njenom neizbežnošću (prividnom, nadamo se!), ko je jednom nogom zakoračio u nju, ali drugom je i dalje slobodan. „Imaju li ti ljudi život izvan posla? Ne znam kako, kada i sa čime? Ako uvijek radiš prekovremene koji nisu plaćeni, ako je plaća tolika da možeš samo napuniti frižider, ako je posao toliko iscrpljujuć da poslije ne možeš ništa...“ (str. 53).

Jeza koja se probija kroz površinski duhovite momente koje junak zapisuje dostiže vrhunac u jednom veoma efektnom poređenju koje ideologija čini nemislivim, „naivnim“, upravo kako bi se održala, kako se sve ne bi raspalo, a koje je ovde moguće samo zato što je junak još uvek dete. „Pokušavam zamisliti da dućan nije dućan, nego ta neka plantaža na američkom jugu,“ zapisuje on u Dnevniku čitanja povodom Čiča Tomine kolibe, „i – nema neke velike razlike. U toj knjizi, ljudi rade za hranu, zdjelu riže. […] Ako ljudi i ovdje rade za isto to, samo što je njihova hrana nešto malo drukčija, onda – nema neke velike razlike. Opet, bih li ja mogao objasniti Bošku, Branki, Luci i drugima da su robovi? Oni […] dolaze, spremaju se za posao, rade cijelu smenu, pa i prekovremeno, čiste, pospremaju, odlaze kasno kući, žure zaspati da se odmore jer sutra ide sve ispočetka. Njima je to normalno; kao robovima u romanu” (str. 55-6). Poređenje nesumnjivo i samo sposobno da izazove krindžanje – ali šta krindžati ovde znači, ako ne ustuknuti pred naglim prekidom glatkog toka ideologije, one iste zbog koje je (ne)moguće uporediti radnike s robovima i biti u pravu?

Kakav će biti kraj Dnevnika prakse, odnosno revolucionarne akcije zaposlenih u marketu, među kojima su svi ugroženi, ali najviše Mo, imigrant s Filipina, zapitaće se u nekom trenutku svaki čitalac. Kako završiti roman koji je zabavan pre nego tmuran, i čiji je pripovedač srednjoškolac, a ne posegnuti za fantastikom ili totalnom komedijom? Možda to fenomen kapitalističkog realizma progovara iz mene; svakako, autor se dobro snašao, a kako tačno, moraćete da saznate sami. Kraj je istovremeno uverljiv i ispunjen nadom. A pre kraja, autor će nam, kroz perspektivu svog junaka, pedagoški ali ne i paternalistički, ponuditi (još) jednu bitnu misao. U jeku revolucionarnih akcija u marketu, kada je finansijska egzistencija ugrožena a pobeda nije izvojevana, niti se zna hoće li biti, svi zaposleni doživljavaju svoje krize, pa tako i naš junak. Uveče, kod kuće, pada mu na pamet da bi kompanija mogla da ga kazni tako što će mu uskratiti zaradu. Pita se treba li da se ostavi revolucije, da se ne meša. „A onda mislim pred spavanje, to bi trebala biti neka borba. Za nekakav cilj. Borba je žrtva, nečeg se moramo odreći. Postoji li borba bez žrtve? Kad bi postojala, svi bi bili borci. […] Zeznuto je to sve skupa. Ne mogu ih ostaviti, a ne mogu ni biti s njima, a da me to ništa ne košta“ (str. 110).

Istovremeno urnebesan kao sitcom i realističan kao najteža drama, Dnevnik prakse je prevrtljivo štivo koje će vas neprimetno uvući u svoj zaplet i onda vas naterati da čitate o stvarima o kojima ne želite ni da mislite. Ali neće vas ostaviti na vetrometini, ni kao čitaoce, ni kao ljude koji žive u istom svetu u kom i njegovi junaci. Zajedno s junacima, time smo jednu malu bitku ipak dobili.