Barbi Marković: 'Šalom se može brže stići do istine, na blic.'

Barbi Marković gostovala je u Zagrebu povodom hrvatskog izdanja romana Mini horor u izdanju V.B.Z.-a, dobitnika Lajpciške nagrade za knjigu 2024. godine.

Miki i Mini, likovi koji u kolektivnoj memoriji prizivaju djetinjstvo i pop kulturu, u ovom su romanu odrasli i smješteni u sasvim drukčiji svijet: postaju pripadnici austrijske srednje klase, neurotični i nesigurni, zarobljeni u svakodnevici obilježenoj rutinom, tjeskobom i sve prisutnijim strahom. Mini neprestano propituju odakle je, a njihov odnos i identiteti postupno se lome pod pritiskom „normalnog” života koji sve manje djeluje stabilno. Tako njihova priča ispisuje nesigurnosti koje su se uvukle u postpandemijska društva.

Barbi Marković rođena je 1980. u Beogradu, a germanistiku je studirala u rodnom gradu i u Beču gdje i sada živi. Piše na njemačkom jeziku. Širu pozornost privukla je 2009. romanom Ausgehen (Izlaženje), nastalim remiksiranjem novele Thomasa Bernharda. Objavila je romane Superheldinnen (Superherojke) i Die verschissene Zeit (Spičkano vreme), kao i niz kratkih priča, drama i radiofonijskih tekstova. Godine 2023. osvojila je Berlinsku umjetničku nagradu za književnost i Outstanding Artist Award, a 2024. za roman Minihorror dobila je Lajpcišku nagradu za knjigu i književnu nagradu Carl Amery.

U svom pisanju Marković briše granice između svakodnevice i groteske, humora i nelagode. Anja Tomljenović razgovarala je s autoricom o strahu kao dominantnoj emociji suvremenog života, poigravanju s ozbiljnom društvenom kritikom i pop kulturom te zašto je važno biti duhovit, ali i iskren u književnosti.

Krenimo od koncepta koji je meni bio užasno zanimljiv. Možeš li ga povezati s načinom na koji inače pišeš? Što dolazi prije: koncept, protagonisti, likovi, ideja ili nešto sasvim drugo?

Da, sad šta tačno dolazi pre čega, to je teško reći, ali definitivno koncept igra ogromnu ulogu u načinu na koji ja radim. Moja prva knjiga je nastala upravo iz koncepta, iz ideje da remiksujem Thomasa Bernarda i tu sam shvatila da je dosta velika prednost kad unaprijed smisliš kako ćeš skupljati materijal, koji jezik će se pojavljivati u knjizi i tako. Kad napravim sebi neka mala ograničenja, onda ne moram da razmišljam o celom svetu istovremeno. Tako da su to kao pravila igre koje ja onda odigram pišući. Čak sam u romanu koji se zove Spičkano vreme napravila fantasy role playing igru, kakve smo igrali devedesetih u Beogradu. I od te avanture koju smo svi zajedno prošli, pa za ljude koji su nikad nisu bili tamo, od toga sam onda napravila roman. Za Superherojke sam prepisivala slojeve ulične natpise i grafite na ulicama i trgovima u raznim gradovima i onda od tog inputa koji sam dobila, šta je zabranjeno u kom gradu, koliko košta, šta se prodaje, sam dobila neku vrstu preseka sadašnjosti i to je onda bila knjiga o gradovima i o migraciji.

Ipak, Mini horor je u početku nastajao bez jasnog koncepta. Već sam bila u fazi potpisivanja ugovora i kasnila sam s knjigom. No prije nego što sam je počela pisati, shvatila sam da ne mogu raditi samo tako, da pišem priče bez jasnog okvira. Počela sam razmišljati o tome što uopće želim – jedna od ključnih stvari bila je da pišem o sadašnjosti na općoj razini, o današnjem svijetu, ali tako da se ne govori samo o migrantima niti da ih se ignorira, nego da postoji neka mješavina kakva i jest u stvarnosti. U jednom trenutku pojavila se i dilema oko imena protagonista: bojala sam se kakva imena im dati, a onda sam pomislila da će sve što izaberem ionako nekome biti „pogrešno”, pa mi je trebala neka vrsta univerzalnih likova s kojima se svako može identificirati. Tako sam uzela Mikija i Mini. Kada sam to isprobala u tekstu, odmah su mi se u glavi počele stvarati slike kao iz Mikijevog almanaha, pa sam se onda počela baviti upravo tom formom i istraživati je. I tako je zapravo nastala knjiga.

To mi je super intervencija jer samo imenovanje već daje neku informaciju o podrijetlu i potencijalno aktivira neke stereotipe, što si pretpostavljam željela izbjeći.

Da, Miki i Mini pripadaju svima. I onda sam, razmišljajući o tome, dok sam putovala, primijetila jedno dijete, čini mi se s Tajlanda, kako popunjava bojanku Miki i Mini, i shvatila sam koliko to zapravo univerzalno funkcionira. I najsmešnije od svega je da taj jeftini trik zapravo radi.

Zanimljivo je da Miki i Mini često osjećaju nelagodu, anksioznost, pa i sram, čak i u nekim banalnim situacijama. Vjerujem da su se s takvim momentima ljudi mogli poistovjetiti. I ta neka iskrenost mi je tu bila baš važna. Kada se ona pojavila, je li iskrenost općenito tvoj pristup pisanju?

Dobro pitanje. Mislim da je to, prije svega, moj iskren pristup – ne u smislu da je sve što pišem nužno istina ili činjenica, nego da mi je iskrenost važna. Uvijek pokušavam dati sve od sebe u tom smislu i ne sakrivati stvari, jer i kao čitateljka volim osjetiti da mi je autor zaista nešto dao, a ne da mi prodaje pamet ili se skriva iza reči.

U ovom konkretnom slučaju, puno toga je proizašlo iz perioda strahova, nakon pandemije i svega što je usledilo, kada se društvo dodatno polariziralo i svatko je na svoj način počeo reagirati na strah. Tada sam se počela baviti strahom na različitim razinama, i horor mi se prirodno nametnuo kao perfektan žanr za strah. Zapravo, onda sam samo pomislila: okej, što su naši horori u svakodnevnom životu? I tu sam pokušala iskreno obraditi ono što znam o tim malim, svakodnevnim situacijama u kojima se uplašimo – je li ta čaša vode ispred tebe predugo stajala i u njoj su bakterije, što se događa u IKEA-i, i slične stvari. Naravno, ima tu i nečeg čudovišnog, kao svojevrsni omaž žanru, ali u osnovi se radi o svakodnevnim hororima koji zapravo nisu izmišljeni, barem tako mi se čini.

Pišeš na njemačkom. Kakav je tvoj odnos prema prijevodima tvojih knjiga na bhsc jezike? Sudjeluješ li čak možda u radu s prevoditeljima_cama, možda naknadno nešto sugeriraš?

To se isto menjalo tokom godina. Jedno vreme sam mislila: „ma ja bih to bolje prevela“, u smislu da sam verovala da bih i ja mogla da radim posao prevodioca. Ali u poslednje vreme sam shvatila da možda ni tada nisam bila stvarno bolja u prevođenju, nego da sam imala više vežbe u tom trenutku. Sada sigurno više ne bih mogla to da radim na isti način, pa sam počela i više da cenim to što ispadne.

Na kraju volim samo da pogledam tekst da vidim da nije došlo do nekih nesporazuma, jer se često dogodi da se u prevođenju sitno pomeri značenje. Imala sam sreću da su prevodi uglavnom bili dobri, moram priznati, pa samo reagujem ako nešto baš iskače iz okvira, a inače mi je drago kada je prevod dobar. Mislim da sam ipak malo strožija prema tekstovima na jezicima koje ne znam. Ali s druge strane, imam i tu priliku da ispravim grešku, što je opet super za sve nas.

Kad pričamo o jezicima, što ti je donijela bilingualnost? Je li otvorila neki novi prostor, možda slobode, imaginacije…?

Definitivno. Kretati se kroz jezik koji ne znaš dobro na svakodnevnom nivou daje neku vrstu slobode o kojoj ranije nisam razmišljala. Kao i mnogi mladi ljudi koji vole književnost, nekako se previše fiksiramo na jezik i postajemo, u šali rečeno, mali „fašisti jezika“. A onda shvatiš da za kreativnost nije nužno da sve bude potpuno gramatički ispravno.

Ljudi me lektorišu i kada pišem na nemačkom. I danas pravim greške, pomešam članove, desi se svašta. Nekad kažem i nešto što nitko nikad tako ne bi rekao. Ali to zapravo nije smrt za tekst, sve se to može ispraviti, a ponekad čak u sebi nosi nešto što tekstu doprinese. To sam otkrila: ako se malo opustimo, a to ne znači da mi je svejedno – naprotiv, veoma se bavim tekstom – ali imam utisak da ima mesta i za ljude koji ne znaju tačno gde ide zarez na nemačkom. Možda je to promenilo moj odnos prema pisanju. I druga stvar je taj romantični odnos prema materinjem jeziku, i tu sam se malo opustila. Imam utisak da su jezici kao instrumenti koje naučiš da sviraš: na jednom si možda bolji u džez improvizaciji, na drugom u klasici. Zašto ne svirati i jedan i drugi?

Da, apsolutno. Voljela bih se s tobom dotaknuti i teme humora. Eva Simčić je u svom romanu Četiri lakta unutra pisala kako njezina pripovjedačica nije duhovita na engleskom kad razgovara sa strancima. Kakav je tvoj odnos prema humoru? Smatraš li ga nekakvim mehanizmom za nošenje sa svakodnevicom, možda alatom za seciranje nekih društvenih problema?

Haha, imala sam i ja taj period na nemačkom kada sam shvatila da nisam duhovita. Kada sam se tek doselila, prve godine sam imala utisak: ovo ne funkcioniše, ja jednostavno nisam zabavna. Ali vremenom se to promenilo. Danas mogu prilično dobro da se našalim na nemačkom, i evo, na kraju je nastala i ova knjiga. Ali da, to je svakako jedan nivo jezika, ako u njemu nisi dovoljno dugo i duboko, humor zna da bude problem.

A što se tiče toga čemu humor služi… to je za mene baš zanimljivo, jer funkcioniše na raznim nivoima. Nekad jeste samo za opuštanje situacije, da se netko malo anestezira pre nego što dođe nešto ozbiljnije, prije nego što se baci neka mala bomba u jeziku. Ali shvatila sam, posebno dok sam radila na knjizi o devedesetim i „spičkanom vremenu”, da je humor za mene i način da brže dođem do nekog zaključka ili stadijuma u razmišljanju, preskačući sve one banalne stvari koje svi već znamo. Šalom se može brže stići do istine, na blic. I to je za mene takođe humor, kao neki mehanizam mišljenja. Humor je i fina društvena kritika, što mi se dopalo u onome što si rekla, jer je istina, služi i kao mali poklon u kome se onda nalazi poruka. A ponekad je tu prosto zato što je smešno.

U romanu Piksi-Buch, u kojemu djevojčica djetinjstvo provodi na nogometnim terenima i riječ je o igri sa žanrom sportskog izvještaja, uplićeš određenu vrstu nostalgije koja je za naše prostore simptomatična. Može li humor isto tako biti i vrsta otpora prema sentimentalizaciji prošlosti?

Definitivno. Iz nekog razloga ne podnosim da govorim stvari koje se podrazumevaju ili da posežem za sentimentalnim formulama koje ljudi uvek izgovaraju u određenim situacijama. Na to sam alergična. Mislim da mi humor pomaže da ipak kažem nešto važno, ali na način koji se malo izdigne iznad klišeja.

Verovatno je to delom pitanje ukusa, ali i pitanje moje potrebe za iskrenošću, istinom i autentičnim izrazom. Imam utisak da, kada samo ponavljam rečenice koje svi govore na istom mestu i u isto vreme, zapravo nisam rekla ništa. Zato mi je humor važan, on mi omogućava da pronađem drugačiji put do onoga što želim da izrazim. A što se tiče te knjige, na kraju je ispala verovatno najjugonostalgičnija knjiga koju sam napisala. Na kraju knjige svi plaču, ne znam ni sama koliko stranica, nakon što izgube tu utakmicu. To me i danas pomalo zabavlja, jer sam krenula od želje da izbegnem sentimentalnost, a završila sam sa knjigom koja je, na svoj način, veoma emotivna.

Pa čak bih rekla da malo sentimenta u određenim dozama i nije loše. Kakvi su dojmovi čitatelja_ica u Beogradu u odnosu na Beč? Kakav je generalni feedback koji si dobila?

Uglavnom već godinama dobijam prilično pozitivan feedback iz nemačkog govornog područja, što je nešto što iskreno nikada nisam očekivala, ali mi je, naravno, veoma drago. Zanimljivo mi je i to što imam dosta koleginica i kolega koji ne čitaju kritike, ili barem izbegavaju one negativne. Ja ih, međutim, čitam sve, jer imam utisak da iz njih mogu nešto da naučim o sebi i svom načinu pisanja. Ako iz neke kritike ne mogu ništa da naučim, onda mi je sasvim svejedno da li je pozitivna ili negativna. Ali ako iz nje mogu nešto da izvučem, onda možda i nije loše što sam je dobila.

Što se tiče recepcije na našem prostoru, nju sam zapravo dobila samo za prvu knjigu koja je izašla na srpskom. Nakon toga reakcije su stizale sporadično i bilo ih je relativno malo, pa mi je teško da o tome donosim neke šire zaključke. Sada mi se, doduše, čini da se oko Mini horora ipak nešto dešava. U suštini, reakcije su prilično slične onima koje dobijam i drugde.

Vjerujem da je riječ o prepoznavanju sebe u likovima i situacijama jer, nažalost, dijelimo svakodnevne probleme, od burnouta na nesigurnim poslovima do materijalne tjeskobe i raznih emocionalnih kriza, kako intimnih, tako možda i generacijskih.

Da, na kraju smo ipak svi stigli do tog stadijuma kapitalizma o kojem pišem. Sećam se da je za Superherojke postojala jedna zanimljiva kritika iz Beograda u kojoj se tvrdilo da govorim o problemima do kojih ljudi ovde još nisu stigli – o pitanjima vezanim za ulazak u srednju klasu i sličnim iskustvima. Međutim, danas imam utisak da se na globalnom nivou dogodilo nešto što je i te priče učinilo mnogo razumljivijima i bližima većem broju ljudi.

Radiš puno vezano i za kazalište. Mini horor je adaptiran u nekoliko verzija?

Mini horor je, da, ispao svojevrstan mali hit. Do sada je adaptiran, mislim, pet ili šest puta u različitim pozorištima, a gotovo sve predstave bile su zaista dobre. Zabavno mi je da vidim na koji način će se u njima predstaviti Miki, tipa da li će imati uši i slično. To mi je uvek zabavno, ali istovremeno i najlakši deo posla, jer tu zapravo ne moram ništa da radim; neko drugi preuzima tekst i obrađuje ga na svoj način. S druge strane, to nije naročito unosan posao, tako da mi je prosto drago što te adaptacije postoje. U poslednje vreme, međutim, dosta pišem i za pozorište. Naručuju mi tekstove za predstave, a u tom se, za razliku od proze, nisam usavršavala godinama. Ipak, sve više proznih autora ulazi u pozorište, pa mi se daje dosta slobode da eksperimentišem i oprobam se i u dramama.

Za sada to funkcioniše, iako sam i dalje pomalo skeptična. Zabavno mi je raditi u tom polju, ali i dalje više volim da napišem knjigu. U pozorištu je proces drugačiji: mnogo je više ljudi uključeno, stalno neko želi da vidi određeni stadij rada, tekst koji još nije dovršen ni izbrušen. To kod mene stvara određenu nesigurnost. Ali na kraju ipak sve uglavnom profunkcioniše. Osim toga, ritam rada je mnogo brži nego u prozi – predstavu ne pišem dve godine, jer između angažmana i premijere jednostavno nema toliko vremena.

Svidio mi se baš jedan pridjev koji sam našla vezano za tvoje knjige, opisuju se kao neposlušne prema formi i žanru. Recimo, Mini horor nosi estetiku stripa i ilustracije. Koliko ti je inače važno zadržati taj neki osjećaj eksperimenta, igre? Možda čak i rizika?

Od samog početka upravo su me rizik i eksperiment na neki način uveli na književnu scenu. Uvek postoji mogućnost da ljudi nešto neće da prihvate, i to mi je oduvek bilo jasno. Kod takvih stvari prilično je očigledno da se upravo na tome odlučuje hoće li nešto biti zanimljiv eksperiment ili neće. Na tome i uspevam i propadam.

Dok sam, recimo, radila na Mini hororu i odlučila da preuzmem formu stripa, sve vreme sam mislila da sam otišla predaleko. Imala sam osećaj da je to kraj, da sam previše skrenula u treš i da me zbog toga više neće ozbiljno shvatati u književnosti. Ali to nije bio razlog da to ne uradim. Zapravo, ono što pišem ne pišem zato da bih bila dobro prihvaćena. Naravno da bih volela da bude prihvaćeno i sigurno bi me pogodilo kada ne bi bilo, ali u osnovi pišem za sebe kao čitateljku kakva sam bila sa trinaest godina, kada mi je književnost značila sve na svetu. Uvek se pitam da li bi se toj osobi dopalo ono što sam sada uradila.

Zbog toga osećam da u svakom tekstu moram nešto da rizikujem. Nešto mora da se dogodi, nešto mora da bude pomalo novo, makar novo za mene, nešto što ni sama ranije nisam videla.

Od osjećaja nepripadanja do nagrade u Leipzigu! Osim, pretpostavljam, hektičnog rasporeda koji je nagrada donijela, je li ti se na neki način promijenio odnos prema pisanju?

Pre svega me u materijalnom smislu podiglo za nivo, jer su odjednom porasli honorari i počele su stizati ozbiljnije ponude i slično. Što se tiče odnosa prema pisanju, promjena je u tom smislu što sada imam mnogo više stvari koje moram pisati odjednom i stalno sam na putu, pa se sve to nekako malo ubrzalo. Međutim, radim na tome da se opet usporim, jer mislim da to ne može ići unedogled. Tako da bih rekla da je, možda najviše, promenio moj vremenski odnos prema književnosti: jednostavno imam manje vremena.

Možeš li prokomentirati općeniti status tzv. migrantske književnosti na njemačkom govornom području? Jesi se ti osjećala kao dio te književnosti, je li možda ova nagrada sad to promijenila?

Ja sam imala malo drugačiji start, zato što je moja prva knjiga bila jedan remiks Thomasa Bernharda, austrijskog pisca. Kada je prevedena, izašla je u izdavačkoj kući Suhrkamp, ali ne u njihovoj uobičajenoj niši u kojoj objavljuju autore iz Srbije i šire regije, nego u jednoj popkulturnoj ediciji. Čak je i lektor tada napisao nešto u smislu „popkultura danas dolazi iz Beograda”, što je za mene bilo predivno i odličan početak.

U tom trenutku sam mislila: okej, ja nemam nikakve veze s migracijskom književnošću. Naravno, to nije u potpunosti tačno, jer sve što jesam i sve što znam na neki način opet upućuje na tu prošlost. S vremenom sam razvila složeniji odnos prema tome, jer imam dojam da je taj pojam dosta kompleksan. S jedne strane, on ljude može gurnuti u neku nišu i ostaviti ih izvan glavnog kulturnog toka, ali s druge strane, bez te niše mnogi autori ne bi ni postojali, niti bi imali podršku kroz specijalizirane festivale, izdavače i slične strukture. Zahvaljujući toj „migracijskoj književnosti” i toj niši, pojavilo se mnogo autora, i danas imam dojam da smo se, barem na njemačkom govornom području, izborili za neku vrstu ravnopravnog mjesta, da smo ušli u „prvu ligu“, da tako kažem.

Dugo sam i sama pokušavala kao da nešto odbacujem, ali sam shvatila da to ne mogu odbaciti, jednako kao što ne mogu odbaciti prijatelje s našeg govornog područja samo zato što sada živim negde drugde. Na kraju sam to prihvatila: ako nešto dolazi iz migracijskog konteksta, razumjet ću ga i voljeti na isti način kao i ono što ne dolazi iz njega. Ipak, recepcija ponekad ide u smjeru „srpska književnica” i slično, a ima i onih koji pitaju kako je to pisati na „našem njemačkom jeziku”. Na to pomislim da sam taj jezik učila godinama, u njega uložila mnogo vremena, energije i novca kroz kurseve i univerzitet. To je moj nemački jezik i nema šanse da bude „nečiji drugi”. Ali takve percepcije će, čini mi se, uvijek postojati; to prosto nije nešto što ovisi o meni, nego o tome koliko neki ljudi žele ili mogu gledati izvan nacionalnih podjela.

Pročitala sam da se u novoj knjizi Stehlen, Schimpfen, Spielen (Krađa, psovanje, igra) baviš vlastitom poetikom i pitanjem originalnosti danas. U tom kontekstu, primjerice i u priči kada Mini ima supermoći na internetu i “preuzima” tuđe profile na društvenim mrežama, to pitanje čini se važno. Što je prema tebi originalnost danas?

Moja cela književna delatnost počinje velikom krađom. U prvoj knjizi uzela sam djelo Thomasa Bernharda i gotovo cijeli tekst preoblikovala tako da iz njega nastane priča o Beogradu 2000-ih. Umjesto tri obrazovana penzionera, dobila sam tri devojke koje izlaze po klubovima, ali u suštini ostala je ista melodija i slična politička poruka. To je, zapravo, bila moja prva krađa. U vreme početka 2000-ih, kada je uopšte pitanje autorskih prava tek s internetom postajalo tema na sceni, i to i kroz pojmove poput Creative Commonsa.

Tada se pojavio i slučaj Danger Mousea i njegovog The Grey Albuma, mash-upa The White Albuma Beatlesa i Jay-Z-jeva The Black Albuma, zbog kojeg su ga obje strane tužile. I tu sam pomislila da je to neka tema današnjice, pitanje originala i autorstva. Tako da sam se i kasnije često igrala s tim granicama. U Mini hororu, u vezi s likom novinarke, koristila sam i neke motive iz The Silence of the Lambs. Općenito, često imam taj odnos prema materijalu. Mogu „prodavati” sebe, ali ponekad u taj proces uđe i nešto od ljudi oko mene, prijatelja ili stvarnog života, pa se i to nekako preobražava u fikciju.

I tu se otvara pitanje kako to raditi. U jednoj knjizi sam, recimo, morala naknadno mijenjati imena likova. U Superherojkama sam uzela Mašu kao glavnu junakinju, što je zapravo referenca na moju drugaricu Mašu Dabić, koja je i prevela tu knjigu, pa je cijeli proces bio i pomalo kružan i zabavan. Ona je to prevodila, čitala i bila dio toga od početka. Tako da imam razna iskustva s tom vrstom „krađe” i preuzimanja materijala. I u suštini, ta knjiga se i bavi upravo time, kako se odnosim prema svim tim problematikama. To je moja poetika tako da ne znam da li ću to ikad i prevesti, ali da, zanimljivo. Moram još malo da se proslavim.

I za kraj, jedno pitanje koje volim priupitati svakoga tko piše danas, pa i imajući na umu sve što su prethodno govorila vezano za svoju poetiku… Što je za tebe književnost danas?

Pa da, književnost nažalost ne funkcioniše na dnevnom nivou, ali je i dalje definitivno užasno važna kao polje u kojem se mi igramo stvaranja svijeta i imaginiranja kako pričamo o životu, šta i kako zamišljamo stvarnost, kako o njoj govorimo, šta uopće zamišljamo kao moguće, a šta kao nemoguće. To je prostor na kojem gotovo živimo – ponekad i više nego u samoj realnosti – čak i kada ne čitamo aktivno. Mnogi narativi o tome kako život izgleda ili kako „ne bi trebalo“ da izgleda zapravo dolaze iz priča, iz književnosti, ali i iz serija i drugih formi pripovijedanja. Ne mislim pritom da je sve samo u tekstu, ali mi se čini da je to izuzetno važno polje imaginacije.

Za mene lično, i za mnoge ljude koji to svjesno prepoznaju, to ima veliku težinu. Ne mislim da književnost može promijeniti zakon preko noći ili da jedna knjiga može odmah promijeniti stvarnost, ali može promijeniti način na koji ljudi razmišljaju, a to na kraju može dovesti do odluka i postupaka koji mijenjaju i samu stvarnost.

I onda se može promijeniti zakon!

Eto, to je to!