Ljiljana Ilić: 'Što nam je potrebniji svet koji je nežan i osećajan, to oštriji katkad moramo da budemo.'

Postoje ljudi čiji se životopis čita kao niz paralelnih vrtova: u jednom prevode, u drugom pišu, u trećem organiziraju, u četvrtom pjevaju, a između svega toga još stignu posaditi i poneko drvo, stvarno ili književno. Ljiljana Ilić, kako sama kaže, sve više se zanima za snove i ptice, što se u kontekstu njezinog rada čini kao prirodan nastavak.

Ljiljana Ilić završila je germanistiku u Beogradu, prevodi književnost, uređuje i organizira poetske programe i festivale u suradnji s umjetničkom grupom Škart, a dugi niz godina sudjeluje u projektima koji poeziju oživljavaju i uvode među ljude, u prostor svakodnevice. Uz sve to, piše poeziju i prozu, knjige za djecu, nastupa u različitim umjetničkim kolektivima i prevodi s njemačkog i engleskog jezika.

Autorica je zbirki Nije zabava to sve, Preča posla i Busen te slikovnice U potrazi za svetlom Aurore. Za prijevod romana Kairos autorice Jenny Erpenbeck, u izdanju Booke iz 2025. godine, dobila je nagradu “Miloš N. Đurić”, najznačajnije prevoditeljsko priznanje u Srbiji.

Naš razgovor kreće iz jednog vrta koji je nestao, ali se nastavio granati u jeziku. Busen je posvećen sjećanjima na vrtove i dvorišta u kojima smo rasli, a kroz intimne, male i velike istine dotiče se i borbe za očuvanje zelenila u urbanim sredinama. Knjiga je nastajala tijekom ljetne rezidencije 2025. godine u “bašti” Les Orangeries de Bierbais u Belgiji, a otvara se gotovo administrativnim izvještajem: suhim nabrajanjem posječenih stabala. Iz tog registra rastu pjesme koje nose imena stabala iz izvještaja, uz jedan “živi” orah koji ostaje kao iznimka i uporište. Iz uvodne pjesme Bašta: “Sada je na mestu trešanja višanja jabuka dunja šljiva / kajsija grožđa žive ograde smokve i tepih trave / jedna stambena zgrada. / Ružna. / Na celoj površini.”

Iz hladnog jezika izvještaja, polako se otvara intiman, nježan i živ prostor sjećanja i osobne ispovijesti. Kako si pronašla tu formu ili je možda forma pronašla tebe?

Početna pesma u zbirci sadrži stvarni, bezlični, faktografski popis posečenog drveća u mojoj bašti. Njega je, nakon tog nenajavljenog čina, sastavio veštak-advokat, tonom koji ne sadrži nikakav odnos prema bašti u kojoj smo rasli i sazrevali zajedno sa voćkama. Taj popis ne odiše nijednim osećanjem, ne sadrži ni osudu ni odobravanje. I baš to odsustvo, nedostatak odnosa, bezličnost, naglasili su tragiku događaja. Osetila sam poriv i obavezu da dopunim birokratski izveštaj, koji ljude i drveće zbraja i oduzima na isti način, i poželela sam da svakom drvetu napravim pomen, epitaf, i povežem ga sa pričom koja ga oživljava i čini akterom.

Od zbirke Preča posla prošlo je dosta godina, a između toga dogodili su se brojni prevodilački, umjetnički i kolektivni projekti, nagrade i uspjesi. Busen je dirljiva knjiga o stablima, vrtu, ali i prkosu, ljudskim sudbinama, gubitku, nemoći i snazi. Treba li poezija da bi bila dobra, odležati, čak i kao nezapisana ideja?

Razna preča posla između dve zbirke donela su mnogo dobrih paralelnih tokova: prevođenje, zanimljive saradnje, poneku nagradu, nove poslove… uz, naravno, raznovrsne izazove i teškoće kojih ne manjka, ma kakve puteve mi birali. A onda bude dobro kada iz nas pokuljaju priče koje dugo leže u nama. Čak i kada smo kritički nastrojeni prema stvarnosti, kad sebe ne uljuljkujemo i ne tražimo komfor u mišljenju, deluje da je čak i tad anestezirajući momenat prilagođavanja društveno poželjnom veoma jak – nije lako odupreti se strujama, aktuelnim temama, popularnim mišljenjima, stavovima od kojih ćemo sedeti udobnije, okruženi sličnima… I onda nas nađu neke naše, duboko ukorenjene priče koje su već tu, ali su sačekale da ih okine neki događaj: shvatimo da smo porasli do njih, da ih bolje sagledavamo i da smo postali dovoljno snažni da ih iznesemo i ispričamo. Moguće je da treba vremena i povoda da prepoznamo to mesto na kome smo najkrhkiji i najsnažniji, najviše svoji, i verovatno tek tad imamo i drugima da kažemo nešto što se i nas i njih istinski tiče.

U knjizi su stabla gotovo mitološka bića: pretvaraju se u pretke, svjedoke, susjede, na trenutak postaju i politički subjekti. Koliko je čovjeka u stablima, a koliko stabala u ljudima?

Naša sećanja su godovi, naša ukorenjenost je stvarna. I kada smo saživljeni sa njom, i kada pokušavamo da se iščupamo iz nje. Sa drvećem i biljkama delimo ritam rasta i propadanja. Sazrevanja, listanja, cvetanja, slabljenje, bolesti, slamanja… Oblikovani smo vremenom. I svi smo politički subjekti, o čijim životima odlučuju neki drugi subjekti, često neodgovorni, gramzivi, bahati, nimalo plemeniti, pa time i nimalo mudri. A dopada mi se kada su ljudi, baš kao i drveće, povezani i umreženi, i kada umeju da komuniciraju uz osetljivost kakvu poznaje drveće. U slikovnici za decu, koja je objavljena pre zbirke Busen, u biografiji sam napisala da sam mnogo stvari naučila od svog oraha, Dunava i mora.

Posebno je zanimljiv način na koji uz pjesme uvodiš narodna vjerovanja iz Čajkanovićevog Rečnika srpskih narodnih verovanja o biljkama. Kako si došla do ideje povezivanja folklora, ženskog iskustva i aktualnog trenutka?

Kada mi je Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama dospeo u ruke, odjednom se pojavila vrlo jasna ideja o tome da bih mogla da povežem narodna verovanja i iskustva žene koja živi u 21. veku. Veselin Čajkanović je zapisao niz verovanja o drveću i bilju, koja nose brojne društvene poruke tog vremena: uviđamo da su to svedočanstva o patrijarhalnim obrascima, jer se najveći broj verovanja odnosi na pitanja veridbe, udaje, plodnosti… Biljke često služe da otkriju “suđenika”, a voćke su deo svadbenih rituala, poput jabuka: “Nevesta treba da sa mladoženjom podeli i zajednički pojede jabuku, koju je nosila u nedrima na venčanje, ili kad ulazi u mladoženjinu kuću, ili kad uđu u ložnicu.” Ovakvom pogledu na svet suprotstavila sam ugao savremene žene, priče koje reflektuju sasvim drugačiji način života i mišljenja. Taj raskorak mi je povremeno duhovit, jer iz 21. veka stiže žena koja se “usudila da nema decu” i koja je “pomešala igre za dečake i devojčice.” Drveće, odnosno biljke, kroz ovaj postupak prestaju da budu samo botaničke vrste i postaju nosioci priča o tome kako razumemo svet u različitim vremenima, ali i kako doživljavamo svoje mesto u njemu.

Nakon sječe stabala obuzimaju nas osjećaji nemoći i gubitka. U Busenu ima tuge, ali puno više prkosa, otpora, humora, nježnosti i živopisnosti. Čak i kad pišeš o rušenju i nestajanju, između redova uporno nastavlja bujati život. Može li poezija danas biti neka vrsta “divljeg” života koji izmiče betonu i pravilima?

Poezija i pisanje jesu vrsta otpora i sredstvo borbe. Čak i neka vrsta obaveze u svetu takvom kakav jeste. Tako doživljavam pisanje. Ono treba da izoštrava sliku, produbljuje, podstiče na preispitavanje – to je proces koji nastaje iz tačke koja nije pomirena sa stvarnošću. Kroz sve pukotine u betonu nek pokuljaju trava i prkos! Biti vešt sa rečima nosi odgovornost. Ako smo odlučili da pišemo, pozvani smo da govorimo istinu, svoju, i istinu o stvarnosti oko sebe. Naravno da će ton nositi subjektivnost, priče mogu da ostanu lične, ali napisano bi trebalo da je ogledalo, putokaz, uprt prst, prekor, buđenje, drmusanje… Nežnost, humor i osećajnost mogu da prodube ubojitost. Volim kada sve to postoji istovremeno.

Busen je zamišljen kao nekomercijalno izdanje koje se dijeli “iz ruke u ruku” uz ilustracije, naljepnice koje se mogu “zasaditi” gdje je potrebno. Tvoj rad već godinama povezuje ekologiju, poeziju, zajednicu i različite oblike skupnog stvaranja: od Pesničenja i Škarta do čitanja po parkovima i akcija sadnje drveća. Koliko ti je važno da poezija izađe iz knjige i krene ususret ljudima, poprimi ljudski glas, posije iskru?

Nije mi važno kako se to što radim zove, čemu i kome pripada, da li je nužno poezija ili je popis sećanja, možda zbirka zapisa, ne bavim se formatima i svrstavanjima… Ali mi je oduvek važno da se kroz ono što radim uvežu raznovrsne teme, ljudi, mreže, saradnje, i da ne definišemo okvire. Nedavno, u maju, izveli smo akciju “Busen”, čitanje i pevanje posečenom i neposečnom drveću, sa horom HOR-RUK, na zatvaranju izložbe “Odmotavanje materijalnosti”, modifikovane postavke koja je predstavljala Srbiju na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2025. godine, u lepom Paviljonu Jugoslavije. To se desilo u okviru Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA). Takva mešanja i preplete volim: pišem o svojoj bašti, o zelenilu u gradu, o lošem odnosu vlasti prema drveću, vrtovima i parkovima, a kroz to, i prema ljudima koji žive u tim gradovima… Na neki način, logično je da ta priča takne arhitekte i one koji planiraju gradove i život u njima. U Busenu su moja sećanja, ona nemaju cenu, pa je i knjiga nekomercijalno izdanje, ni ona nema cenu. Volim da se kroz sve segmente onoga što radim vidi stav, prema životu i prema okruženju, i radujem se kad stignu pozivi onih koji to vide i razumeju, i kada se pruže ruke sa raznih strana da to podrže i razgranaju. Dopada mi se da ne pripadam, a da istovremeno to što radim mogu da uklopim i povežem sa raznim pričama i ljudima.

Kao članica uredništva Pesničenja (2009–2014), “treninga aktivne poezije” koji je pokrenula umjetnička grupa Škart, godinama si sudjelovala u otvaranju prostora za javno čitanje poezije i onima izvan afirmiranih književnih krugova. Koliko su rad, ali i susreti, različiti glasovi i spontanost oblikovali tvoje razumijevanje poezije, ali i samu ideju zajednice?

Verujem da susret sa Škartom i Pesničenjem nije slučajan, i da smo se našli po sklonostima i slličnom doživljaju umetnosti i stvarnosti. Pesničenje me je naučilo da se poezija krije i u našem odnosu prema onima koji žele nešto da kažu, u stvaranju prostora da se čuje različitost, u razbijanju očekivanih formata i zadatih tema. Na Pesničenju su se pojavljivali i poznati i nepoznati autori, neki muzičari su čitali pesme, a neki prozni pisci nas iznenađivali svojom poezijom. Mislim da je i njih inspirisao poziv na otvorenost za nove, manje očekivane ili neočekivane pravce. Lepo je da tako postupamo u svemu. Sećam se nastupa pank benda koji u fiskulturnoj sali škole u Novom Bečeju peva na mađaraskom jeziku, a David Albahari i ja lupamo pečate u knjige čitateljki i čitalaca – dugi red se vije ispred stola. Te slike ostaju. Niko ne zamišlja velikog pisca u takvom ambijentu. A on je to obožavao. Dovoljno je okvira u kojima se nešto mora, a tamo gde imamo priliku da budemo razigrani, ne smemo da je propustimo. Vidim na književnim večerima ozbiljna lica, koja žele da pripadaju određenim pričama, svetovima… a lepo je kad te je malo briga za sve. Moguće da je nekakva željena tačka da ti je sve važno, i da te je za sve pomalo briga.

U biografiji Busena piše da si pjevala i nastupala u alternativnim muzičkim kolektivima Proba, Hali-Gali i Mazila sam delfina. Koliko je bitno ili precijenjeno u životu i stvaralačkom radu sačuvati “dijete u sebi”?

Nekad mi se čini da je važnije da uspemo da sazrimo i dospemo do svojih godina, nego da se posvetimo tom, često pominjanom, “detetu u nama”. Ono viče iz nas i tuguje u nama i češće nego što bismo želeli, mada je jasno da je istovremeno i čuvar naše mašte i radoznalosti. Zanimljivo mi je da komuniciram sa decom, i čini mi se da lako sagledavam razne situacije iz njihove perspektive. Možda je zato slikovnica U potrazi za svetlom Aurore, koju je objavila izdavačka kuća Bulevar Books prošle godine, tako lepo prošla. Stizalo je mnogo lepih reči i od dece, i od njihovih roditelja. Razumeli smo se. Ali, jednako volim da razgovaram sa starima, obožavam poetska izdanja Škarta nastala iz radionica u gerontološkim centrima, od kojih je poslednja “I naši dani”. Pesnici-amateri iz Kluba za stara i odrasla lica pri Gerontološkom centru u Zrenjaninu napisali su neke divne, jednostavne, neverovatno osećajne pesme. Mada, šta je pesnik-amater?! Sve su to ozbiljni pesnici. A pominjani svet muzike – Proba, Hali-Gali, Mazila sam delfina – za mene je veoma važan, to je svakako način da se igra i zaigranost nastave, da se pisanje ukrsti sa muzikom, da se suzdržanost spoji sa ludošću performansa i da se stidljivost prevaziđe kroz kabare. To su neke od najlepših stvari koje sam radila.

Zajednički nazivnik tvojih projekata, ali i tvoje poezije, često su nježnost, humor i tiha društvena subverzija. Što te privlači takvim oblicima kolektivnog i nenametljivog aktivizma?

Ne volim da gledam kako najgori među nama imaju najviše povlastica i privilegija. Taj odgovor je jednostavan. Ježim se na sumnjivu ambicioznost, na želju za moći, želju da odlučuješ za druge i u ime drugih. Potrebna su raskrinkavanja, svim sredstvima. Ima tu i nekog naivnog stava da, ako ponekad ne možemo mnogo toga učiniti, bar imamo glas, pa moramo da izgovaramo stvari, da se bunimo i da opisujemo ono što vidimo. Postoji taj paradoks: što nam je potrebniji svet koji je nežan i osećajan, to oštriji katkad moramo da budemo. A mislim da od reagovanja na ono što nam se ne sviđa, kontinuirano i dosledno, gradimo dostojanstveniji svet. To se ne kosi sa ranjivošću, naprotiv, stvaramo uslove da ostanemo stalno osetljivi, i od toga bolji, ne ogorčeniji. Kroz svaki postupak, svaki dan, postajemo ono što jesmo.

Dok čitamo Busen, teško je ne misliti i na današnji društveni trenutak, ne samo u Srbiji nego i u regiji i šire. Koliko je ova knjiga reakcija na politiku nemara i sustavne degradacije (ne samo) prostora, a koliko pokušaj da se sačuva uspomena na jedan svijet, njegov jezik, vrtove i generacije pristojnih ljudi koji polako nestaju?

Ne mislim da pristojni i dobri ljudi nestaju. Mislim da svako vreme ima svoje dobre i loše ljude, dobre i loše priče i događaje. Samo što nas je sad na planeti više nego ikad, pa su se stvari zakomplikovale. I brži smo, tehnologija nas je ubrzala, pa je zlo brže i ima veći domet. Busen nas vraća na ono što nam svima treba, uprkos tome: krošnje ispod kojih ležimo i razmišljamo, bliskost uprkos daljinama, sećanja na sve ono što nas je oblikovalo, humorističan pogled na naše propale ljubavi, čežnju za lepim. A podseća nas i na konkretne bitke u aktuelnom trenutku: borbu protiv režima koji nam je ukinuo pravo na dostojanstvenost, koji krade, uništava kulturu i umetnost, ruinira zdravstvo i obrazovanje i pokušava da degradira najbolje među nama, jer nastavljaju da misle. Uz sećanje na ono što nam je najvažnije, što nas čini onima koji jesmo, borba se nastavlja.

Ljiljana Ilić gostovat će na Booksi u parku 19. lipnja u 19h na događaju Poetska akcija BUSEN Ljilje Ilić i grupe шkart.