'Lažna sjećanja': Sjećanje kao prostor nesigurnosti

Sećanje nije puko pamćenje. Pamćenjem čuvamo informacije i prošlost, ali je sećanjem prizivamo, tumačimo te iznova osmišljamo. U tom odnosu prošlost prestaje da bude puki skup činjenica i postaje prostor neprestanog pregovaranja između onoga što se zaista dogodilo i onoga što verujemo da se dogodilo. Kada se tom procesu pridruži i trauma, ulazimo u šesnaesterac poezije Gorana Bogunovića.

Pored zbirki poezija i proznih ostvarenja, Bogunović je godinama prisutan i na alternativnoj muzičkoj sceni: svirao je gitaru u grupama Tobić Tobić idol mladih i U pol 9 kod Sabe, bavi se snimanjem i produkcijom muzike, a danas je član benda Radost! Upravo je ta veza sa muzikom i nezavisnom rok scenom bitna za njegovu poeziju jer utiče na njenu ritmičku svedenost, na odsustvo kojekakvih retoričkih ornamenata, te je više nalik konceptualnom albumu nego klasično organizovanoj zbirci pesama.

Na takvom tragu je i Bogunovićeva poslednja zbirka u nizu Lažna sjećanja, u čijem se naslovu još može naslutiti da se radi o poeziji koja se rađa iz suočavanja sa vlastitim umom, ali i telom. Ovde autor nastavlja tematske preokupacije prisutne i u ranijim ostvarenjima, s tim što u žižu ove zbirke postavlja jedno iskustvo kao centralni stub metričkih i poetskih vratolomija. U pitanju je sećanje kao mesto (smemo li uvesti ovde kategoriju prostora?) sopstvene nesigurnosti, te mesto konstantnog dijaloga sa vlastitim identitetom. Polazna tačka poezije Bogunovića u ovoj knjizi se nalazi u traumatičnom iskustvu lirskog subjekta, njegovoj povredi noge i dugotrajnom boravku po bolnicama tokom detinjstva. Sećanje na taj period se u zbirci pretvara u rekonstrukciju prošlosti, koja kao po pravilu danas postaje neizvesnija i od budućnosti, te na slaganje fragmenata iste u suvisli mozaik, koji bi mogao sastaviti nekakvu retrospektivnu koherentnu sliku. Sve skupa izuzetno bitno za identitet lirskog subjekta, smemo li reći i autora samog.

Zbirka je podeljena u četiri dela, reklo bi se četiri etape jednog te istog putovanja. U prvom ciklusu, "Pejzaž", uspostavljeni su stubovi ovakvog čitanja knjige. Premda naslov ovog dela sugeriše spoljni prostor, krajolik, panoramu i slično, vrlo se brzo može videti da se radi o unutrašnjem pejzažu, o marljivo uspostavljenoj kartografiji detinjstva, koje je vrlo teško rekonstruisati u totalu. Ožiljci, bolnički kreveti, operacije, invalidska kolica, diskutabilna sećanja na iste, te uticaj priča drugih ljudi, glavna su tema ovih stihova, a glas lirskog subjekta nema ispovednu estetiku i notu, niti koristi sigurnu razdaljinu da tumaču dotičnu prošlost.

„čuo je za bolnički mir
Ali tišina je podmukla
Čim zaspi
Goli zidovi neće imati milosti
Odzvanjat će zveketanjem kolica
Probuditi ga u trenutku između sest i sedam
Kada donesu lijekove i toplomjere..." 
(„Trenutak”)

Lirskog subjekta više se može posmatrati kao pustolova koji kreće kroz džunglu prošlosti, osećanja i osećaja, a odnos prema toj prošlosti obeležen je sumnjom: jer nije problem što se ne može svega setiti, nego koliko je onoga čega se seća istina, da li je bilo i postojalo ili je produkt mašte. Predmeti jesu trigeri memorije, ali su daleko od dokaza.

„sjeća se naslovnice knjige
i Jurija Gagarina
ali sjećanju više ne vjeruje”
(„Gagarin”)

Treba odmah naglasiti da su pesme oblikovane u trećem licu, ali ih je teško čitati u nekakvom objektivnom narativnom maniru. Štaviše, Bogunović uspostavlja hotimično distancu između subjekta u prezentu i nekadašnjeg dečaka čiju istoriju rekonstruiše. Ne bi se reklo da je namera Bogunovića da prikrije autobiografsko u stihovima, već da ga preispita. U ovim stihovima lirski subjekat je istovremeno učesnik i svedok, ali i tumač vlastite prošlosti. Po mom sudu, upravo zahvaljujući ovoj distanci zbirka izmiče patetici i primiče se dimenziji samoposmatranja, gde identitet postaje predmet konstantnog ispitivanja i preispitivanja.

U drugom delu, "Povejmo slovenščino", tema identiteta dobija novu dimenziju. Za razliku od fokusa u prvom delu na individualno pamćenje, u drugom se fokus pomera na jezik kao specifičan i bitan element oblikovanja ličnosti. Jezik ovde nije puko sredstvo sporazumevanja, već polje u kome lirski subjekt spoznaje i prepoznaje vlastite granice. Pomeranjem u novi kulturološki kontekst (zbilja ne toliko različit, ali ipak drugi) stihovima autor ovde istražuje pojam pripadanja i nepripadanja, u čudnoj simbiozi jednog i drugog, jer se nalazi istovremeno i unutar i izvan svoje zajednice. (Novi problem starih Jugoslovena, kod kuće si od Triglava do Đevđelije, ali kanda ipak nisi).

"Einstein je kažu bio gušter
a gušteru, kad mu ga otrgneš
naraste novi rep"
("Gušter")

Identitet nije zadata stvar, ne postoji odvajkada, ne ostaje doveka, formira se kroz jezik koji govorimo, kroz kulturu kojoj pripadamo ili koja nas obuzme, te onima kojima pokušavamo da se približimo.

U trećem delu "Equinox", nalazi se sidro, težište čitave zbirke. Kao i u svakom delu, možemo pronaći simboliku naslova, ili bolje rečeno sugestiju naslova, a ovaj priziva ravnotežu. Kaže Đole Balađević: „...da l’ čovek išta rešava, il’ smo samo tu zbog ravntoteže među zvezdama”, čini mi se ni jedno ni drugo. No, u ovom delu autor uspostavlja svojevrsni ekvilibrijum tame i svetlosti, prošlosti i sadašnjosti, stvarnog i zamišljenog.

"Upoznao je samo jedan svemir
Ali to nikako ne može biti sve
Jer, kao i sva bića
I svi svemiri
Moraju biti povezani"
("Mogli su biti naši")

Odnos tela i identiteta, fakcije i fikcije, stanja i mašte dobija u ovom delu filozofsku semantiku, jer telo lirskog subjekta postaje arhivska građa upisanih trauma koje se ne mogu svesno objasniti. Vrlo dobro znamo da je to i jedna od svrha poezije, ako poezija može imati svrhu. U poeziji je lirski subjekt najbliže sebi i najdalje od sebe, upravo kao što Bogunović ovde posmatra svoj životopis kao da pripada nekome drugome. Odličan štos da ponovim, da se zaobiđe trivijalna sentimentalnost, da kroz stihove prohuja gitarski akord a ne turbosintisajzer, a patetična dramatizacija zamenjena je preciznom, gotovo hladnom analizom načina na koji trauma oblikuje nečiji život, i to dugo nakon što je puki nesretni događaj u svojoj formalnosti okončan.

Završni deo, "Ja jednako ja", lažno obećava nekakvu koherenciju i suvisli svršetak zbirke. Međutim, naslov je dakako, ironičan. Nema kontinuiteta identiteta nakon svega, nema tebe, nema mene, nikog više nema joj:

"ljudi će se pretvoriti u kompost
ili pepeo, ali i nakon njih
lijepe građevine stajat će i dalje
laž koja ih je stvorila
polako mutira, razara sebe
pretvara se u druge laži
a ponekad, slučajnošću, čak i u istine"
("Građevine")

Sasvim je jasno lirskom subjetku da je sastavljen od milion fragmenata sebe, od istina, neistina, uspomena, iskustava i uobrazilje. Stoga, ne može na kraju zbirke da očekujemo pesnički deus ex machina koji mačetom preseca čvor složenosti postojanja. Kraj zbirke nam donosi jedino logičko rešenje, a to je prihvatanje kompleksnosti i shvatanje procesa pregovaranja između prošlog i sadašnjeg ja, kako bi se sklopilo kakvo-takvo JA.

Sviđa mi se kako Bogunović spaja disciplinu u stihu i emotivnu suzdržanost. Njegov stil je slobodan, bez suvišne retoričke ornamentike ili nekakve metaforičke kakofonije. Njegove pesme možemo staviti u svakodnevni kontekst, uklopiti ih u razgovorni diskurs, premda ne treba se zavaravati da ne postoji iza toga intelektualna struktura. U formalnom smislu Bogunovićev izraz karakterišu krajnja redukovanost i disciplinovanost. Njegove pesme bliže su pričama, ili tačnije mikropričama nego tradicionalnim lirskim strukturama. Specifičnost Bogunovićeve poezije, zapravo, leži u načinu na koji uspeva da spoji intelektualnu disciplinu i emotivnu suzdržanost. Njegov stih uglavnom je slobodan, oslobođen retoričke dekorativnosti i metaforičke prenaglašenosti. Pesme često deluju kao da nastaju iz razgovornog registra, ali iza te prividne jednostavnosti krije se pažljivo kontrolisana struktura.

Po korišćenju običnih situacija kao egzistencijalnih događaja, Bogunović me malo podseća na Carvera. Recimo u pesmi „Izviđanje kupaonice”, gde su na površini hodnik, pločice, štake, kupatilo, iz jednog malog događaja otvara veliko pitanje: kako se čitav postojeći svet izmeni kada telo više ne funkcioniše? Ili recimo kako jedan predmet može dobiti ulogu metafizičkog okidača, nešto slično kao kod Čarlsa Simića, kod Bogunovića pepermint, rentgenski snimak, invalidska kolica, kamion za hemikalije, dobijaju filozofski teret na svojim leđima. Pesma „Gušter”, recimo počinje anegdotski, a završava pitanjem „ja nisam ja”. Simićevski momenat, mogu slobodno reći.

U tom smislu, nije nevažno autorovo bavljenje muzikom. Bogunovićeve pesme ne leže na klasičnoj metričkoj organizaciji, ali poseduju svoju unutrašnju ritmičnost. Stihovi se odmotavaju poput muzičkih sekvenci, ali bez naglih kulminacija i naglog preokreta po svaku cenu. Ritam kod ovog autora možemo naći u ponavljaju motiva, u zanimljivim varijacijama perspektiva, ali i odmerenim pauzama. Motivi tela, bolnice i sećanja vraćaju se ciklusno kroz čitavu zbirku, premda svaki put sa drugačijom semantičkom funkcijom. To samo po sebi stvara osećaj unutrašnje muzičke kompozicije. S druge strane, varijacije perspektiva ogledaju se u stalnom pomeranju fokalizacije između dečaka koji proživljava iskustvo i odraslog čoveka koji ga aposteriori tumači. Povrh svega, kratki stihovi stvaranju odmerene pauze i ritam u kojem je i tišinska pauza podjenako važna, kao sastavni deo značenjskog nivoa poezije. Stoga zbirka uistinu funkcioniše kao muzički album, a ne kao skup pojedinačnih pesama, i po tematici i po senzibilitetu.

Razuđenost regionalne poezije poslednjih godina se ne može sporiti. Od urbanih i intimističkih zapisa Marka Pogačara, preko melanholično-egzistencijalne lirike Nikole Madžirova, sirovo-mitske ispovesti Milene Marković, Faruka Šehića, do Radmile Petrović koja je vratila selo u poeziju bez folklora i patetike, trauma, bolest, gubitak, porodične istorije i intimna iskustva postali su dominantna mesta iz kojih progovara savremeni lirski subjekt. E, ova zbirka je sasvim pristojna uvala u obali našoj pesničkoj, maloj i dinamičnoj. Što bi rekao jedan stripski junak: „mali smo kao književna scena, al’ smo zato nebitni”. Moramo maziti i paziti poeziju, ona je kao vodoinstalater, ne može svako, ne može uvek, a i ne može bez njega.